Zvala se mama

Zahvaljujući novim komentarima, pre koji dan, iskoči mi ova FB objava od pre par godina.

Jedna od stotina hiljada priča o nesreći životinja u Srbiji. I baš zato što ih je toliko, vrlo brzo se zaborave. A ne bi trebalo. I ne bi smelo. 

Nekom je ovo samo post o psu. Meni je o majci koja je sa svojom decom skapala od gladi nadomak prodavnice koju drži njen vlasnik, imućni meštanin koji je čak i Crkvi pomagao i bio angažovani vernik, ako se dobro sećam. A ona, njegova, skapala od gladi. U XXI veku! Vezana, bez šanse “da se snađe”.  Duboko verujem da za ljude poput njega postoji neka druga, viša pravda koju je nemoguće potkupiti. A ovde… Na svakom od nas je da uradi ono što može. Da bude Svetlo ili Tama. 

PAMELA

Sada je sve dobro. Od kada nam se i poslednje moje dete pridružilo, više ne moram ni za koga da brinem. Više nas ništa ne boli, ničega ne moramo da se plašimo. Nema ni blata, nema lanaca, zaboravljamo na glad, na žedj, na grubosti.

I tačno je da, baš pre nego što umreš, pre nego što zaroniš u predivnu svetlost, da ti se ceo tvoj život prikaže pred očima. Kao u nekom strašno ubrzanom filmu, a opet sve kristalno jasno. Videla sam dan kada su me odvojili od moje mame. Lizala me je svojim velikim jezikom, da budem lepa, da se svidim, da me zavole… A ja nisam želela nigde da idem, bojala sam se, cvilela… a ipak me odneli.

Igrali se sa mnom neko vreme, bila sam im kao neka čupava lopta. Ponekad, kad se baš zaigram, umeli su i da me udare, šutnu, ali sigurno sam preterala, pa su hteli da me smire. Nisam se ljutila, samo me je bolelo i to gde su me udarili, a malo i unutra, u grudima, i malo mi je curkala voda iz očiju. Ali brzo bih zaboravila, čim me opet pomaže i poigraju se sa mnom…

Rasla sam. Sve više i više i više i postala sam baš velika. Mislila sam da će biti ponosni na mene. Ali kako sam rasla, tako su me sve ređe mazili, danima sam uzalud gledala u vrata, osećala neizdrživu čežnju, a nisam smela ni da zacvilim, ni da lajem, da me ne bi opet udarili, nisu voleli kada to radim. A kada me se sete, bila sam toliko srećna! Od sreće grudi da mi puknu! Samo nisam smela da skačem na njih od te sreće, ni da ih liznem po obrazu, što sam isto mnogo volela, ni to nisu voleli.

Jednog dana, pozva me gazda. Ja da umrem od sreće! Sad će malo da me pomazi! Ali on je u ruci nosio lanac. Vezao me je i odveo do neke ružne, poluraspadnute kućice iza svoje prodavnice, tik uz ogradu. Vezao me je tu i otišao. Oko mene je bilo blato, kiša je padala prethodno, ja sam bila sva mokra… Zavukoh se u tu kućicu, mokra, tužna… Da mi je bar malo slame da se ugrejem…  Šta li sam to zgrešila? Zašto su me ovde vezali? Pa dobro, odljutiće se, pa će opet da me puste. Samo da izdržim dok se ne odljute. I onda ću biti dobra! Neću glas da pustim, ni kad sam gladna, ni kad sam žedna, ni kad mi se igra, ni kad mi se mazi, biću najmirnija na svetu, samo da me sklone iz ovog blata, pa da mogu malo da potrčim po livadi, pojurim onog komšijskog mačka koji me stalno izaziva, da se malo pomazim sa decom…

I tako prođe dan, pa noć, pa opet dan, pa opet noć… Gledala sam u sunce, pitala ga: čime sam ih naljutila? Pitala sam mesec: šta mogu da uradim, pa da me puste, kao tebe, da bar noću malo lutam? Trudila sam se da budem dobra. Nisam cvilela. Ni kad sam bila gladna, ni kad su mi dali samo parče hleba, ni kad su mi dali nešto da jedem, pa me posle mnogo bolelo u stomaku. Ali me nisu pustili. Ja i ne znam koliko je od tada prošlo. Prestala sam da se nadam. Da očekujem.

A onda, jednog dana, došla su na svet moja deca. Jao, koliko su bili lepi! Od njih 5, ne zna se ko je imao slađe okice, lepšu njuškicu, mahali su repićima, cvilkali, uvlačili se u moje krzno, priljubljivali uz moje kosti koje su već izvirivale ispod krzna. Konačno više nisam bila sama. Imala sam svoju decu, svoju prelepu decu da o njima brinem. Da ih volim. Da me vole. Da ih štitim. Da ih hranim…. Čime? Jedva da su mi po koju koru hleba davali, kad se sete, ponekad. Želela sam da dođu, da vide moje lepotane, možda bi bili ponosni, oni su slatki kao ja kada su me uzeli, možda ih to odobrovolji, možda me puste, možda me nahrane, ponestaje mi mleka… Ali niko ne dolazi. Prazna creva krče, sve više me boli. Na trenutke i ne vidim, sve mi je kroz maglu. Moja sirota deca vuku moju prazne dojke. U njima više skoro i da nema mleka, a oni gladni, cimaju, vuku…. Boli me, ali ćutim, možda izvuku još neku kap. Probam da se oslobodim lanca, da negde nešto nađem da im donesem hranu, ali ne mogu, lanac je jak, a ja sve slabija. Hladno je… Mokro… Nemam ništa čime bih mogla da ih ugrejem, a moje mršavo telo ima sve manje toplote… Smrznuće mi se deca. Plašim se. Plačem, grlim ih jako i privlačim što bliže. Sve više cvile. Gladni su. I ja sam. Boli me stomak, bole me raskrvavljene dojke, boli me opet negde u grudima i srce mi se steže, bojim se za svoju decu. Više ih i ne vidim, tek čujem njihovo cviljenje, ali sve više kao negde iz daleka. Bojim se da su ih odneli, kao onda mene od moje mame.

Odjednom sam sva okupana nekom svetlošću, nema bola, ne osećam ni glad, ni strah, nisam više vezana, ne hodam, nego letim i vidim krovove kuća, vidim livade, vidim svoju ružnu kućicu i u njoj svoju prelepu decu, mesec projezdi kraj mene, namigne mi, konačno noćas lutamo zajedno…. I mnogo mi je lepo i samo bih odletela, ali opet, šta će biti sa mojom decom… Brzo se vraćam do kućice, pokušavam da ih liznem, ali oni me ne vide i ne čuju. Vidim svoje telo tik uz njih, guraju se uz njega, vuku odavno prazne dojke, a ja sam tužna, tako tužna što ne mogu ništa da uradim za njih. Više se i ne čuju… Jedno po jedno, prestaju da cvile. I, vidi! Evo ih kako poleću, jedno za drugim! Doleću do mene, srećni, siti, ja ih ližem i tepam im i privijam ih kao male krznene lopte uz sebe, ali sad imam i meso oko kostiju i krzno mi je lepo i toplo i njima je lepo i toplo, radujemo se svakom sledećem koje doleti.

Najzad smo svi tu. Odlećemo zajedno na neku predivnu livadu, trčimo po travi, malci jure jedni druge, mnogo smo srećni, nismo više ni gladni ni žedni, ništa nas ne boli…. Želim da tako i ostane. Samo to želim.

Da sam znala, umrla bih ranije.