Jutros mi na Threadsu, na koji sam se tek nedavno uključila, ne znam kako i otkud iskoči objava neke osobe sa engleskog govornog područja: „Od svih stvari koje sam uradila, uzimanje šteneta je najgora odluka za moje mentalno zdravlje koju sam donela. Molim vas za savete kako da nagovorim dečka da ga vratimo u prihvatilište kako bi dobilo dom kakav zaslužuje“. Između ostalih komentara, jedan glasi:“Vi ste žrtva kučkarske propagande. Izvinjavate se jer ne želite više beskorisno biće“.

Poznajem čoveka koji se kao stariji momak oženio ženom koja je već imala dete, na pragu puberteta. Stalno se žalio na dete, šta sve nije OK kod deteta, govorio kako tu ženu voli do neba i kako bi sve bilo OK, samo da nije tog i takvog deteta.

Za sve takve i slične imam jednu važnu vest: U odnosu dva živa bića, uvek je odgovornost na onom koje je inteigentnije ili zrelije.

U odnosu odraslog čoveka i deteta, uvek je odgovornost za (ne)uspostavljeni odnos na odrasloj osobi koja bi trebalo da ima dovoljno zrelosti, strpljenja i znanja da taj odnos usmeri u željenom pravcu, a ako mu ovo poslednje fali, može da konsultuje stručnjake.

U odnosu čoveka, koji je kao odraslo, radno sposobno, inteligentno biće odlučilo da uzme psa (kog niko ništa ne pita u toj situaciji, ko zna da li bi inače taj pas baš tog čoveka odabrao) i to baš štene ili baš tu i tu rasu ili… Pa, čik pogodite u kome je problem!

Dakle kad uzmeš psa, to nije kao u holivudskom filmu. I ti štenci koje vidite u scenama pokrivenim sladunjavom muzikom kad se ugase kamere piške, kake, grickaju stvari… I taj odrasli pas mora da se šeta, istrčava, hrani… Samo, u realnom životu, pas vam često neće uskočiti u naručje i obožavati vas istog trenutka, neki će se bojati, neki nije video povodac u životu, neki je zlostavljan, pa mu treba vremena da se opusti…

Ako nikada nisi imao/la psa, pre nego što uzmeš jednog, dobro se raspitaj, analiziraraj, razmisli o sledećem:

• Uz dobru negu pas će živeti 15-ak godina. Za to vreme možeš da se oženiš, udaš, razvedeš, promeniš posao, dobiješ decu, preseliš se u drugi grad, drugu zemlju, drugi kontinent, iz kuće u stan ili obrnuto…. 15 godina je MNOGO vremena. I imati decu je društveno poželjno ponašanje, pa veliki broj ljudi odluči da ih nema jer prosto ne želi takvu vrstu obaveze i to je, šta god neko rekao, mnogo ljudskije nego imati decu i praviti od njih nesrećne ljude. Isto je sa psima. Ako nisi spreman/a da tih 15 godina imaš tog psa, nemoj ga uzeti. Psi osećaju i ljubav i radost i tugu.

• I kada pada kiša i kad je 40 u hladu i kad si bolestan/a i kad ti se ne ustaje iz kreveta i kad imaš sto obaveza i ne znaš gde ćeš pre i kad odeš na žurku, pa popiješ više i boli te glava, pas mora da se izvede da uradi svoje. Ako nisi spreman/a na tu vrstu obaveze, nemoj ga uzeti. 

• Štenci su bebe. Ljudskoj bebi treba 2-3 godine da nauči da piški i kaki gde treba. Zašto očekuješ da će se pseća beba roditi sa tim znanjem i da ti tu ne treba ništa da uradiš? Ljudske bebe uništavaju stvari jer pojma nemaju ni o čemu bar do treće godine, pa je realno da će i pseće bebe to raditi neko vreme i to mnogo kraće. Da, dok im rastu zubići, grickaće ti papuče, nogare od stola, ivice kreveta, stvari zaboravljene na podu…I ti treba da ih naučiš da je to nepoželjno ponašanje. Jer nema ko drugi. Ako ti je to problem, uzmi odraslog psa. Ili nemoj imati psa. Simple as that.

• Psi stare, kao i mi. I oboljevaju. I dođe period u životu kada su stari i bespomoćni, kada im najviše trebamo i kada je u najmanju ruku neljudski napustiti ih

Da ne idem dalje, ovo ipak ne treba da bude „Rat i mir“. Budi iskren/a prema sebi. Ako nisi spreman „za jedan umetnički život u dvoje“ sa psom i to dok vas (njegova) smrt ne razdvoji, nemoj ga uzimati. Jer najveći deo problema napuštenih životinja ne prave mrzitelji, s njima bar znamo na čemu smo.

Voli vas Tanja