Miloje Pavlović, profesor i direktor Muške gimnazije u Kragujevcu, 21. oktobra 1941. je uz ove herojske reči poginuo zajedno sa 3.000 drugih, među kojima i 300 učenika srednjih škola i šegrta i 15 dečaka, čistača obuće, od kojih je najmlađi imao 11 godina. Nevine duše.
Ovih dana, svi koji volimo neke druge nevine duše, duboko smo frustrirani i uplašeni zbog aktuelnih dešavanja. Koliko god želela da se bavim spašencima kojima je potreban dom, bolno sam svesna da su oni samo kap u moru neželjenih, nevoljenih, odbačenih, fizički ili mentalno devastiranih koji su imali sreće da budu spašeni. Onih koji tu sreću nisu imali je, po optimističnim procenama, oko 200 hiljada.
Uprkos tome što ih, opet po nekim procenama, jer preciznih podataka nema, najmanje oko 500 dnevno umre u azilima, na ulicama i njivama, uprkos tome što ih trujete, gazite, pucate u njih, bacate tamo gde će umreti od gladi i bolesti, broj se ne smanjuje, čak naprotiv.
I koliko god mi ludi kučkari godinama trubili o potrebi sistemskog rešenja, konzistentne primene Zakona koji je od 2009. samo mrtvo slovo na papiru, sa mrtve tačke se nismo promerili. Zakon se ne primenjuje, edukacijom stanovništva se niko sem nas ne bavi, a oni koji nekažnjeno krše propise nam se smeju u lice.
I šta se onda desi….
Najpre, 24. decembra, održan je u najmanju ruku čudan skup, a koliko je čudan primetićete na osnovu objave LSS na Fecebooku, koju prenosim u celosti (bez ispravljanja slovnih grešaka):
„U saradnji dve velike institucije, Lovačkog saveza Srbije i Kinološkog saveza Srbije započeta je inicijativa za rešavanje velikog problema napuštrnih pasa “Budimo pravi prijatelji”. Podršku ovoj ideji pružilo je i ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, u čijim je prostorijama 24.12. održana prva radionica na ovu temu. Učesnici radionice bili su predstavnici ministarstava, lovačkih saveza i lovačke komore, kao predstavnici lokalnih samouprava. Cilj ove inicijazive jeste pronalaženje rešenje za rešavanje problema pasa u naseljenim mestima i lovištima. U narednom periodu biće organizovane radionice sa većim brojem zainteresovanih strana, edukativni skupovi, a sve sa krajnjim ishodom koji podrazumeva inicijativu za izmene zakonskih okvira u ovoj oblasti“.
Pre svega, primetićete, sastanku nije prisustvovao nijedan predstavnik civilnog sektora iz domena zaštite životinja. Da u ovoj iteraciji ne ulazimo u „zasluge“ ova dva konkretna saveza za povećanje broja napuštenih životinja, nije učestvovalo nijedno udruženje, nijedan pojedinac upućen u temu, niko ko svakodnevno diše i živi problem napuštenih životinja i poznaje materiju. Obrazloženje dato u komentarima je da su kao neke zvali, ali su loši vremenski uslovi sprečili par institucija da dođu, pa će sledeći put. Što bi rek’o Đenka: „Vežbamo za film, i ti ćeš to da radiš, samo sutra“.
SARA
Stara oko 1 godinu
Malog rasta
Pročitaj više…
E, u istom samo sutra maniru, volšebno se ubrzo u skupštinskoj proceduri pojaviše predlozi zakona o izmenama zakona o dobrobiti životinja, o veterinarstvu i Krivičnog zakonika, o kojima niko od ljudi duboko involviranih u zaštitu životinja pojma nije imao. Čak ni članovi radne grupe, pojednici i udruženja okupljeni u radnu grupu od strane Ministarstva, a koja je za cilj imala upravo rad na unapređenju dobrobiti životinja i eventualno izmene regulative. PUF! Odjednom, u trenutku kada su sve glave okrenute na drugu stranu.
I onda dođemo do 12 sednice Odbora za poljoprivredu... Zanimljiv deo je od 1:26:54, da ne morate da gledate celu sednicu ako ne želite. Ukratko – cirkus. Nisam pravnik, pa sam sasvim sigurna da mnogo više o tom predlogu možemo da naučimo od profesorke Pravnog fakulteta u Beogradu, Vanje Bajović, predlažem da je zapratite i pažljivo pročitate šta su po njoj manjkavosti predloženih zakonskih izmena, kliknite ovde na link ka njenom FB profilu: Vanja Bajović.
Predsednik Odbora nadležnog za zakone koji regulišu oblast dobrobiti životinja na istoj sednici ispriča kako mu se kod imanja pojavio pas „lutalica“, on ga odveo kod veterinara, u bazi ime i prezime vlasnika, fizičkog lica, iz Novog Sada (dakle iz grada), al mu veterinar rek’o da ljudi imaju pravo da sterilišu/kastriraju psa, vakcinišu, čipuju i vrate na ulicu.
Na prvu loptu, mi koji se u temu razumemo, pomislimo: Bože, pa jel moguće da predsednik resornog odbora u najvišem zakonodavnom telu Republike Srbije ne zna da to pravo po važećoj regulativi imaju samo lokalne samouprave, a da vlasnik fizičko lice po zakonu za psa kog više ne želi mora da nađe odgovarajući smeštaj i adekvatno ga zbrine? Al samo na prvu loptu!
„Ako ih toliko volite, što ih kući ne odvedete?“
„Hrani ih kod svoje kuće, a ne ispred naše zgrade!“
„To ova gospoda vikendaši kad krenu za Beograd izbace pse, pa nam posle kolju ovce i kokoške!
Zvuči poznato? Znači, jadni seljani i njihove domaće životinje, žrtve neke gospode pomodara koji tako sterilišu pse pa ih puste na seljane i njihov jedini izvor prihoda! Veliki problem!
I eto odmah i rešenja u vidu govorancije narodnog poslanika iz Topole koji objašnjava kako taj predlog zakona ne valja, kako treba pse proglasiti štetočinama, pa ih onda lepo „rešiti kao nekada“, da lovci rade “ono što su uvek radili”, da se vrši odstrel i tako će to pitanje da se reši bez ikakvih problema!
Iz njegovog izlaganja bih još nešto izdvojila. Dakle apsolutna je neistina da i sami seljani kuje drže na lancu, naravno nečipovane i nesterilisane, pa kad se upare i okote štence razbacuju gde stignu, jer sterilizacija „nije od Boga“, al bacanje štenaca da crkavaju u mukama ili da, ako nekim čudom prežive, postanu problem svima, to je baš božanski. Nego su krivci neki ljudi koji „u nekim kućama u varoši“ kako reče poslanik, drže 5 pasa, pa od njih nastane 25 koje onda stave u kola i razbacaju po selima. Vrlo zanimljiva demagogija iz koje je vrlo lako zaključiti kakvi komentari slede i na koga će drvlje i kamenje kad se krene u odbranu golog života nevinih duša čiji je jedini greh što postoje. I kakvi to ljudi brane paščad koja ugražavaju seljanima egzistenciju, a žrtve su “i zeka i jaga i krava i vo!” Nikom, naravno, neće pasti na pamet da se radi o ljudima koji su svoje pse sterilisali/kastrirali, pa su im jedini štenci kojima se bave oni koje su neki drugi, savesni građani, savesno izbacili da pocrkaju.
Nakon ovog sramotnog izlaganja, gospodin se posle izvinjavao, to možete da pročitate OVDE, da ne bude da selektivno pišem. Kaže nije tako mislio, baš me zanima šta je mislio da se radilo u periodu na koji se pozivao sa „štetočinama“. Možda su se obasipali cvećem i pojili medovinom, nego mi ludi kučkari tu nešto izmišljamo. Uostalom kako možemo više da verujemo svojim ušima da smo čuli reč odstrel više puta i očima da smo videli da je on to izgovorio, nego njemu? Ma mora da su zlobni kučkari hakovali skupštinski YT kanal, pa nešto opet montirali, ta veštačka inteligencija je zlo!
Izlaganje narodne poslanice koja je izmene zakona predložila, kao odgovor na njegov genijalni predlog deluju kao muzika za naše kučkarske uši. Mogu da potpišem svaku reč koju je gospođa Stamatović na toj sednici izgovorila i da svoj potpis više puta podvučem. I na osnovu tog izlaganja, želim da verujem da iza predloga stoji dobra namera. Da će, nakon reakcije kučkarske zajednice i analize nedostataka predloženih rešenja, predlog zakona biti povučen iz skupštinske procedure, kako bi se, u saradnji sa pravnicima sa dugom istorijom aktivizma u zaštiti životinja, definisala bolja, koja će zaista rešiti problem neodgovornog vlasništva, uz najmanje muke za napuštene životinje. Ostaje da vidimo…