UVOD

Uprkos mitovima u narodu, svi mi koji se „ovim bavimo“ imamo neke poslove, veliki deo nas i neku decu, sitnu i krupnu, neke poslove od kojih živimo, o čemu sam već pisala u blogu „Mali zeleni patuljci“. Ne smatram da imamo prava na neko kukanje jer nas niko puškom nije terao, a beskrajno sam zahvalna svakom ko se uključi, jer na taj način pomaže da se veći broj životinja spasi. Dakle ovaj blog ne pišem da bih se prikazala kao velika žrtva, jer to nisam. Ja sam osoba koja voli životinje, kojoj je žao zbog svega što im se u ovoj zemlji dešava i donela sam odluku, kao svesno, radno sposobno i, iako sam plavuša, ne previše neinteligentno biće da pokušam da uradim sve što je u mojoj moći da im pomognem.

PRE OBIČNOG DANA

03.01. od VP City Car Group-a dobijam SMS da mi za 15 dana ističe registracija. Odlično. Imam više nego dovoljno vremena da se organizujem da odvezem auto na četke, dobrano ga usisam i očistim iznutra i odvezem na tehnički. Peace of cake, što bi rekla braća Englezi.

Al, ne lezi, vraže!

Uporedo s tim pripremaš objave za društvene medije, ažuriraš sajt, naravno, treba ovi spašenci da se udomljavaju, nisu oni istinski spašeni dok ne nađu dom.

Uporedo s tim odgovaraš na pitanja, poruke i pozive koji stižu u velikom broju preko svih naloga.

Naravno da i moji siroti psi imaju svoje dnevne potrebe koje moraju da se zadovolje. Plus terapije, stavljanje kapi, čišćenje rana i ostalo….

E, onda, desetog dana od sklanjanja, Olaf ne jede, ajmo nova tura, isti veterinar, odluka da odem kod drugog, pa sutradan to, ispostavlja se da je izrazito smrtonosan virus – parvo iliti panleukopenija, što u kombinaciji sa bakterisjkom infekcijom koja još nije do kraja izlečena i crtom na koronu nije baš obećavajuće, stres raste do neba, narednih dana svaki dan odvedi na terapiju, vrati se kući, idi po njega, svakog dana minimum sat i po…

I ONDA SAM OBIČNI DAN

Tako dođe jutro, subota, 18. januar. Dan D. Registracija ističe.

U 8.15 zovem gorepomenuti VP City Car Group, objašnjavam da sam u go….a, da je poslednji dan, vele imaju terminu 12.40, sunce me ogreje. Ostavljam broj telefona, iako ga već imaju, prošetam pse, trčim do OMV pumpe da očetkam i usisam auto, al zamrzla voda, četke ne rade. OK. Pravac novi Merkator na Novom Beogradu, može četke, al za unutra se čeka 2 sata, dobro, dajte te četke videćemo za ostalo.

Spolja opranog auta trči kući na Senjak, uzmi Olafa, vozi ga u Obivet, ostavi ga na terapiji, vozi ponovo na OMV na Adi, ne znam gde drugde ima pristojan usisivač, usisaj auto, dodji do kuće, izribaj svo blato po kolima od svih šapa svih pasa koje vozam svakog dana, idi u VP City Group, tu sam već malo umorna, ali sve OK, završavamo sve. Kaže momak ovo će da traje oko 40 minuta, pitam jel ima tu negde da se popije kafa i da se dane dušom, kaže mi da ima, odem da popijem tu kafu, uhvatim malo vazduha i iskuliram dok oni to ne završe.

Sat vremena kasnije sam ponovo tu, vidim auto na istom mestu, pitam jel gotovo, on me pogleda i kaže: nije, ne radi Vam prednja desna maglenka. Gledam u njega izbezumljeno, svesna da u narednih sat i po treba da pokupim Olafa, svesna da i sutra moram da ga vozim na terapiju, a da neregistrovan auto ne smem da vozim, pitam: pa što me, pobogu, ostaviste da pijem kafu, umesto da me pozovete da otrčim do prvog električara i zamenim tu sijalicu, pa da sve završimo danas, objašnjava mi sistemom levo desno da ima tu neki električar, al realno, šanse nema da stignem da to zamenim, završim registraciju i pokupim Olafa iz ordinacije koja se zatvara u 3. Najviše me izbezumi to što je to vrlo lako, ako već nemaš opciju da tu na licu zameniš jebenu sijalicu, možeš bar da okreneš broj koji imaš valjda s nekim razlogom, da osobi koja ima problem pomogneš da ga reši, al kontam lakše je okrenuti ključ, videti da jebena maglenka ne radi, isključiš auto i narednih sat vremena ladiš znate već šta.

Tako izbezumljena idem po Olafa, pokupim ga, već očajna, i u tom ludilu se setim sapatnice kučkarke čiji muž, koliko se sećam, negde drži neki tehnički pregled. Već neurotična je zovem, kukam kako me samo ona razume i molim je da mužu uperi pušku u glavu, obeća seks svakog dana doživotno i uradi sve što je potrebno samo da me nekako uglavi, rešiću usput negde tu jebenu sijalicu, al ja sutra nemam čime mače da vozim na terapiju, onda su radni dani kad pojma nemam kako sve da stignem bez kola. I čovek kaže da ima majstora koji može da mi zameni tu sijalicu (što je valjda i logično kad već držiš tehnički pregled) pa da što pre idem tamo. Gde je tehnički? INTER LUTA u Bariču.

Dooooobro! Javi detetu da spusti paščad da obave svoje, pa pravac Senjak, ostavi mače, pokupi dete, odvezi dete na Cerak kod babe i tetke, piči u Barič, e, tu mi ljubazni momak preuzme auto da se uradi sve što treba, drugi ljubazni momak me odvede u prostoriju gde mogu u toplom da sedim i da pijem kafu, polako sve završimo, srede jbnu sijalicu, auto prodje tehnički pregled, završimo papirologiju, krenem nazad, sad sam već mrtva gladna, ni vremena ni snage za bilo kakvo kuvanje, svrati u Maksi po neki gotovi obrok za u mikrotalasnu, dođi kući, pojedi nešto, iskuliraj malo, izvedi pse….

I zašto sam sve ovo pisala?

1. Kada se nečim baviš, pa još za kintu, pokušaj da ljudima rešavaš problem koji imaju, posebno kada je lako rešiv, to je deo korisničkog iskustva. Neko kog si ležerno otpilio, iako si imao sve mogućnosti da ne bude tako, čak i kada je sam kriv što je u problem uopšte došao, a ti ne znaš zašto, verovatno ti nikada više neće doći, a velika verovatnoća je da će da ispriča gomili ljudi. Ili da napiše blog.
2. Hvala do neba ekipi iz tehničkog pregleda INTER LUTA, Barič nije daleko, vidimo se dogodine. Jer ste mi u haosu u kome živim pomogli da bar malo lakše funkcikonišem
3. Ovakve stvari nam se svakodnevno dešavaju. Verovali ili ne, ovo jeste jedan sasvim običan dan za svakog od nas. Jer niko od „nas“ nije sklonio jednu ili dve životinje, problema ima uvek, vremena nikada, pa kada vidiš neku životinju i odmah kreneš da pišeš nekom „ko se time bavi“, seti se ovog teksta i zapitaj se da li možda ti u ovom trenutku imaš malo više mogućnosti da pomogneš. 

EPILOG:

Ja sam auto registrovala. Olaf se izvukao, a i ja ću jednog dana, kad u ovoj zemlji neko počne da primenjuje zakon za čiju primenu je nadležan (i plaćen našim porezom), kad izbacivači dobiju po džepu i prestanu da pune ulice nevinim stradalnicima ili, nažalost izvesnije, kad umrem.