Poslednji post u ovoj godini želim da posvetim onima o kojima svi, uključujući i ozbiljne ljubitelje, pišu neistinu, čak i u nju veruju. A onda krenu da veruju i drugi…
Crni psi se najteže udomljavaju! Za crne mačke kažu isto.
Navodno se teško udomljavaju jer se sama crna boja povezuje sa nekim zlom, sa nesrećom, sa veštičarenjem… Au! Nije valjda! A mi živimo u srednjem veku, imamo inkviziciju, spaljujemo veštice na lomači?
Onomad kad sam spasila 7 crnih Adamsovaca sa Orlovače, kratkodlakih, budućeg srednjeg rasta, narednih nedelju dana ne znam ko me nije zvao da me ubije u pojam kako ih neću udomiti, jesam li normalna, šta mi bi da uzNem 7 crnih! Odrala sam jezik objašnjavajući da sam razmišljala o drugom modelu i dezenu za spašavanje koje bi me učinilo herojem, nešto svetlije i možda čupavije, ali su na tom hladnom, mokrom parkingu, u mokroj kutiji koja se raspala od obilne kiše iz prethodne noći, bili samo oni, 7 crnih, mokrih gužvica života, toliko gladnih da su jeli stiropor, tek oko 5 nedelja stari, Išli za ljudima, mahali repićima, bebe bebaste, pogledom još plavetnih očiju molili za spas. I znala sam da će ih do sledećeg jutra pregaziti automobili, rastrgnuti lokalci koji ne žele konkurenciju za hranu ili će se prosto smrznuti, jer je bio 17. decembar.
Isto tako sam znala da tog “Neka nekog”, “PomoziTe”, “SpasiTE” nema, da nema vajde da ih slikam i nadam se nekom drugom, da je džaba da tagujem jer su svi koji žele da pomognu već puni (posebno jer se posle ispostavilo da je veliki broj ljudi znao za njih, ali niko nije došao po 7 crnih štenaca) i da ako ih ja tog trenutka ne pokupim u kutiju pozajmljenu iz cvećare i ne odnesem u ogradicu u svojoj spavaćoj sobi, sutra ujutru ih neće biti. Čak ni za privremeni za bar nekog od njih niko nije hteo da se javi, da bar malo podelimo teret (ko je imao štence u spavaćoj sobi razumeće da u narednom periodu nisam baš mnogo spavala) jer eto, crni su, zaglaviće sa njim/a.
POKO
Mešanac
Odrasli mužjak
Pročitaj više…
I znate šta? SVIH SEDAM SE UDOMILO KOD DIVNIH LJUDI DO KRAJA MARTA! Za 3 meseca! Sve sa tim da su se neki vraćali iz probnih domova! Sve sa Kajlom koju sam uzela nakon što je udomitelju nestala, pa narednih 16 dana nismo znali šta je sa njom! I prva se udomila Mortiša koja baš ni tačku druge boje nema, a žena je baš htela crnog psa!
S druge strane, 4 “pinča sa deponije su spašeni pre više od 4 meseca i još uvek ih je dvoje u pansionu. Žuti, maleckog rasta, po opštem mišljenju u kategoriji “izrazito udomljivih”, pa ipak, evo ih, već 5 meseci napuniše u pansionu…
Krenem da se prisećam…. Eli, Toni, Negra, 7 Adamsovaca, Uki, Luk… Marijine tri šumske vile i Kluni isto spašen iz Lipovačke šume. Crno mačulence koje je našlo moje dete… Ma sigurno ću nekog zaboraviti. A koliko ih se još samo crnih preko naših naloga udomilo, koje su spasili drugi ljudi! Pa preko drugih naloga, Facebook grupa, oglasa… Onda tek slede pretežno crni sa nešto žutog…. Udomitelji našeg (crnog) Luka Skajvokera su koji mesec kasnije udomili još jednog psa, štene pronađeno na ulici. Čik pogodite koje boje! Natalija je kod mene došla da upozna drugog psa koji je istovremeno bio kod mene u fosteru, ali je (crni) Toni kupio njeno srce na keca. Moja koleginica Neda je otišla u prihvatilište i udomila crnog psa koji sada ima bar 35 kg, a još je u trenutku udomljanja imao 8 godina. Eno ga, uživa u njenom stanu, a u međuvremenu je dobio i drugaricu, čik pogodite koje boje! A znam pse koje samo ja objavljujem par godina, koji nisu crni, koje objavljuju i staratelji i – ništa.
Crni psi se ne razlikuju od pasa drugih boja. Ponašaju se isto, na isti način vole, maze se, igraju, jednako su dobro društvo u šetnji, parku, jednako toplo grle i jednako nežno ljube. Ono što pouzdano znam da je pravih udomitelja malo, pa koje god boje da je pas. A za te prave, boja je potpuno nevažna.
I sad da vidimo, otkud taj utisak?
Zaista, kada se okrenete oko sebe, kad pogledate slike neudomljenih pasa iz prihvatilišta i sa ulica, videćete da crna boja preovlađuje…
Nisam stručnjak za genetiku, pa samo nagađam (dakle nije nikakva naučno zasnovana činjenica niti zvanična statistika) da crnih pasa ima više. Da li je u pitanju jači gen ili nešto treće, prosto kad se upare pas crne i neke druge boje, obično među štencima bude više crnih. I tako iz generaciju u generaciju.
Izneću svoje skromno mišljenje gde je problem: crne pse je teško slikati. Ljudi iz gradskih centara uglavnom udomljavaju pse preko društvenih medija, jer se psi iz centra grada nakon CNR programa sklanjaju u manje urbane sredine, pa retko imaju priliku da ih samo pokupe sa ulice. Onda dođu na ove naše naloge, grupe i krenu da tragaju za tim nekim svojim psom, nekim čiji će ih pogled pozvati. I tu nastane problem.
Crni psi baš tu gube. Teško ih je slikati da se vide oči. Da im se uhvati pogled. Da im se vidi izraz lica. A to je ono što na kraju “kupi” udomitelja. Taj pogled koji prodire pravo u srce, koji se kod crnih pasa teže “uhvati”.
Zato vas molim: ako se dvoumite da udomite jednog od dva psa, a jedan je crni, uzmite baš njega, da srušimo tu statistiku! Ako ne udomljavate, a vidite objavu za crnog psa, delite više, navijajte više i bolje se zagledajte.
Nemojmo da ponavljamo stalno kako su neudomljivi, prosto nije tačno, a kada to stalno ponavljamo, nekako smo na kraju svi počeli da verujemo da je tako! Nemojmo bar mi kojima je svaki pas lep da širimo tu priču. Umesto toga, hajde da svako od nas na način koji može doprinese rušenju mita o crnim psima! Ne smanjujmo crnim psima šansu jer je oni zaslužuju jednako kao i svi.
Pomozimo da crni psi dobiju zasluženu pažnju i ljubav, baš kao i njihovi ostali prijatelji.
Kad budemo videli ljubav srcem a ne okom, biće nam bolje ❤️💋💋💋