Kada govorim o problemu napuštenih životinja, vrlo često dobijem baš ovakav odgovor. Još me gledaju kao Marsovca na narkoticima, šta, bre, meni treba da se uz decu, ozbiljan posao i trista životnih problema, bakćem još i psima, otkud mi uopšte vremena, sto posto mi pomaže armija ljudi, čim sve ovo postizavam, kako bih drugačije imala normalan život i to radila. Odgovor je jednostavan. Nemam normalan život.
Svakog dana u Srbiji se izbaci oko 1000 neželjenih životinja. I svi problemi nastaju kao posledica neodgovornog vlasništva.
Šta ti tu možeš?
Možeš da udomiš nekog psa/macu. Time nećeš spasiti ceo svet, ali ćeš svakako promeniti ceo svet za tu jednu, spašenu životinju.
Možeš da pričuvaš nekog psa/macu dok se ne udomi.
Možeš da volontiraš u nekom prihvatilištu.
Možeš da doniraš ne samo novac, predmete za licitacije, već i svoje znanje ili vreme da pomogneš ljudima koji pomažu životinjama.
Možeš da deliš objave za udomljavanje na svojim nalozima na društvenim medijima.
Možeš da sterilišeš neku nesrećnu kujicu ili uličnu macu, da ne stižu novi naraštaji mučenika.
Možeš da hraniš napuštene životinje u kraju, daš im zaštite da se ne bi razboleli.
Možeš da prijaviš komšiju koji drži psa na lancu 24/7 sa izvrnutom šerpom za vodu i parčetom buđavog hleba.
Možeš da prijaviš neodgovornog vlasnika koji pušta svog mezimca bez nadzora. Na taj način, njegov mezimac neće završiti pod točkovima, rastrgnut u nekoj kučnici i neće nekoj uličnoj mukici napraviti leglo štenaca za umiranje.
Možeš da prijaviš osobu koju vidiš da je ostavila leglo pored kontejnera.
Možeš da prijaviš nelegalnog kotitelja.
Ne, nemoj reći da prijave ne vrede. Ako ih dovoljno budemo pisali, vredeće!
Možeš da edukuješ ljude u svom okruženju. Nije lako, neće brzo, ali što više ljudi se uključi, veće su šanse da jednom postanemo zemlja u kojoj se ne spotičeš o napuštene životinje.
Možeš da izađeš na protest za primenu zakona, koji uopšte nije rđav… Nemoj da čekaš da nas se skupi 10 hiljada, pa da ti budeš 10 hiljada i prvi. Budi prvi, deseti, stoti…
Nemoj da radiš ono najlakše – da tvrdiš da voliš životinje, ali da ostaneš gluv/a i slep/a na njihove muke. I sve pod sloganom: jeste, al šta ja tu mogu?
Možeš.
Onoliko koliko hoćeš.
Ešli
Star 5 meseci
Malog rasta
Pročitaj više…
Eh, da je ovo oblik ponašanja samo kad su životinje u pitanju… Nažalost veliki broj ljudi uradi u životu ono što je najlakše – prebacuje „moć“ drugima. „Šta ja tu mogu“, „to je nečija tuđa krivica“, „toga je uvek bilo i biće“ su slatki izgovori koje u svim segmentima života koriste moralno slabašni ljudi kao izgovor da ne urade ništa, da njima bude bolje, da njihovoj deci bude bolje, da životinjama bude bolje…
A svi su kao dušebrižnici teški. Pravedni u svojim očima. Realno – miševi. Ne budi miš, budi promena koju želiš da vidiš!
Prvo su došli…
Prvo su došli po komuniste,
a ja se nisam pobunio jer nisam bio komunista.
Zatim su došli po Jevreje,
a ja se nisam pobunio jer nisam bio Jevrejin.
Zatim su došli po sindikalce,
a ja se nisam pobunio jer nisam bio sindikalac.
Zatim su došli po katolike,
a ja se nisam pobunio jer sam bio protestant.
Zatim su došli po mene,
ali tada više nikoga nije bilo da se pobuni.