Ovaj post je namenjen pre svega ljudima koji redovno ili povremeno spašavaju napuštene životinje. Napominjem da nisam pravnik, da je ovaj tekst pre svega informativnog karaktera, te da u slučaju potrebe, svakako obezbedite pravnu pomoć.
U pitanju je tema sa kojom su se aktivisti često sretali i neretko imali problem zbog neujednačene prakse. Pa hajde da se osvrnemo na regulativu.
Zakon o dobrobiti životinja u članu 68 kaže:
“Lice koje pronađe napuštenu životinju dužno je da o tome bez odlaganja obavesti najbliže registrovano prihvatilište, radi zbrinjavanja životinje”
Najbliže registrovano prihvatilište!
Nigde ne piše da to prihvatilište mora da bude “državno”, odnosno osnovano od strane jedinice lokalne samouprave. Piše samo: najbliže.
“Privatna” prihvatilišta su registrovana pred istim institucijama, po istim propisima kao “državna” i nalaze se u istom registru Uprave za veterinu.
Dalje…
U navedenom članu piše da je lice koje nađe napuštenu životinju dužno da o tome obavesti najbliđe registrovano prihvatilište radi zbrinjavanja. Dakle da napuštena životinja ne bi ostala na ulici.
Lepo. Ali kad nađem napuštenu životinju ne želim da je stavim u prihvatilište u boks sa deset drugih napuštenih životinja, već želim ja da je zbrinem. Dakle, nije mi potrebno zbrinjavanje, pa mogu samo da obavestim najbliže prihvatilište u cilju traženja vlasnika, nakon što sam ga odvela kod veterinara da mu se očita čip, pa se ispostavilo da ga nema ili je do vlasnika nemoguće doći putem kontakata upisanih u bazu.
Da ne ulazimo u ovom tekstu u to šta raditi u nekoj od stotinak lokalnih samouprava koje nisu obezbedile prihvatilište, kao ni u osnov angažovanja privatnih “prihvatilišta” u gradovima diljem Srbije, to zahteva zaseban tekst.
Ajmo sada dalje.
Navedeni zakon u članu 55 kaže: Kućni ljubimci obeležavaju se i evidentiraju u skladu sa zakonom kojim se uređuje veterinarstvo. Korak po korak, dođemo do Pravilnika o načinu obeležavanja i registracije pasa i mačaka. Navedeni akt u čl. 2, stav 2 kaže: obeležavanju podležu svi novorođeni psi i mačke koji se nalaze na teritoriji Republike Srbije i to najkasnije 90 dana od datuma rođenja, odnosno prilikom prve vakcinacije protiv virusnih bolesti, odnosno pre napuštanja legla.
Dakle: svaki pas koji je primio prvu vakcinu bi trebalo da bude čipovan, svaki pas koji je napustio leglo ili je stariji od 90 dana MORA da bude čipovan!
Zakon o dobrobiti životinja u čl. 69. kaže ovo:
“Vlasnik, odnosno držalac koji izgubi životinju dužan je da taj gubitak bez odlaganja, a najkasnije u roku od tri dana od dana gubitka životinje, prijavi nadležnom organu jedinice lokalne samouprave i veterinarskoj službi.
Ako vlasnik, odnosno držalac ne prijavi gubitak iz stava 1. ovog člana smatra se da je napustio životinju”
I sad ja nađem psa od npr. 6 meseci, bez čipa, proverim sa nadležnim organom jedinice lokalne samouprave da li ga neko traži i niko ga ne traži, imam li ja prava da ga prisvojim?
Pre svega, naši ljubimci po važećoj regulativi imaju status pokretne stvari. Koliko god to nama koji ih imamo i volimo bilo BLJAK.
Pa hajmo sada malo na Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa…
Član 32 stav 1 navedenog zakona kaže: Na pokretnu stvar koju je njen vlasnik napustio pravo svojine stiče lice koje je uzelo tu stvar u državinu sa namerom da je prisvoji (okupacija), ako zakonom nije drukčije određeno.
Dakle, ja nađem psa, proverim da li je čipovan i ako jeste, veterinar o tome odmah obaveštava vlasnika na kontakte u bazi. Bilo da je pas čipovan a vlasnik se ne javlja, ili da nije čipovan, proveravam sa nadležnim organom jedinice lokalne samouprave nakon 3 dana da li je neko prijavio nestanak, dobijem odgovor da nije, dakle što se vlasnika tiče, “smatra se da je napustio životinju”, imam pravo da je uzmem u državinu sa namerom da je prisvojim. Ovde se pre svega bavim nečipovanim psima, dakle kod kojih vlasnik pre svega nije ispunio tu svoju zakonsku obavezu, a samim tim nije ni vakcinisao psa protiv besnila, što je takođe zakonska obaveza vlasnika. Oba prekršaja podležu novčanoj kazni.
I ne, nije ovo nikakva novotarija kojom sad izmišljamo toplu vodu, okupacija je način sticanja svojine još od starog Rima, prisutna i u našem i u zakonodavstvima drugih država. I postoje primeri iz sudske prakse koji potvrđuju ovo što pišem.
Napominjem da se ovaj princip ne može primeniti na divlje životinje, ribe, školjke i sl, koje predstavljaju državnu svojinu i prirodno bogatstvo, jer se njihovo pribavljanje reguliše drugim propisima.
Ovaj način sticanja ne može se primeniti na nepokretnosti, jer napuštena nepokretnost automatski prelazi u državnu svojinu (čl. 46 Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa).
Ipak, članom 46. nije propisan isti pristup pokretnim stvarima koje je neko napustio ili su izvorno ničije, pa ukoliko pas nije čipovan na jedinicu lokalne samouprave ili neko pravno ili fizičko lice, proizilazi da se radi o ničijoj stvari (res nullius), a ne nekoj državnoj svojini, pa se može uzeti u državinu, dakle prisvojiti okupacijom.
Zakon drugačije gleda na izgubljene i skrivene stvari koje vlasnik nije svesno napustio, ali ako imamo u vidu da je vlasnik koji je izgubio psa dužan da o tome u najkraćem roku obavesti nadležne organe, bio pas čipovan ili ne, te da se ako to ne uradi životinja smatra napuštenom, okupacija jeste zakonski opravdana.
Šta je interes države u tome da dozvoli psrisvajanje okupacijom napuštene životinje?
Kao i sa ostalim pokretnim stvarima napuštenim od strane vlasnika, interes države je da ta pokretna stvar bude zbrinuta. Kod napuštenih životinja, držalac koji ima nameru da prisvoji životinju putem instituta okupacije će preuzetu životinju, zbrinuti, obezbediti joj veterinarsku negu, pa država to ne mora da radi, a sa druge strane, smanjuje se broj napuštenih životinja na ulici, što je, složiće se i ljubitelji i mrzitelji, u interesu ne samo napuštenih životinja, već i ljudi.
Da li prethodni vlasnik ima prava da svog nekadašnjeg psa traži nazad?
Čl. 37 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa predviđa mogućnost da vlasnik od držaoca traži povraćaj pokretne stvari pokretanjem tužbe i to je pravo koje ne zastareva, s tim što mora da dokaže pravo svojine, kao i da se ta stvar (u ovom slučaju pas), nalazi u posedu tuženog držaoca.
Važno je znati da u slučaju takve tužbe, savesni držalac predaje stvar (u ovom slučaju psa) vlasniku, nema obavezu da plati nikakvu naknadu, niti odgovara za pogoršanje stanja u kome se pas nalazi. Savestan držalac ima pravo na naknadu nužnih troškova (veterinarski troškovi, hrana, zaštite za period koji je pas kod njega proveo) i ima pravo da zadrži psa dok mu se ti troškovi ne nadoknade (čl 38, stav 3 i 7 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa). Ukoliko preda psa, to potraživanje zastareva nakon 3 godine.
Važno je da kada zbrinete napuštenog psa, prevedeno u jezik imovinskopravnih odnosa uzmete u državinu, to uradite na odgovoran način. Jer ako ste nesavesni držalac, pa preuzetog psa držite u suprotnosti sa regulativom, to ne utiče samo na dobrobit životinje, već i na vaša prava.
udomi
