Bjanka je malena, dobre naravi, voli ljude, malo stariju decu, psi je ne zanimaju previše. 

Naviknuta je na kućne uslove, povodac, vožnju kolima. 

Bjanku sam srela sasvim slučajno, na putu do automehaničara. Sedela je pored ulice, kao di na sama ne zna šta bi i gde bi, mrva izgubljena u sivilu hladnog dana.

Prišla mi je bojažljivo, gledala me pravo u oči, kao da me pita: hoćeš li me udariti ili pomaziti? 

Prvi pokušaj stavljanja ama izazvao je vrisak kakav nisam pre toga čula. 

Ipak, na prve znake ljubavi i pažnje, pravila je ogroman napredak. Za dva dana je naučila da koristi pelenu, nakon nedelju dana prihvatila izlazak iz kuće, a onda vrtoglavom brzinom i šetnju na povocu i odlazak u park.