Šta, bre, vi ‘oćete?!

8. marta, organizovan je prvi (u ovom turnusu) protest ispred Uprave za veterinu, od dosadašnjih pet i biće ih još.

Direktan povod je zatvaranje dva državna azila u kojima su zatočene životinje umirale od gladi i bolesti u jezivim uslovima i jezivom stanju.

Razlog – zahtevi za primenu postojeće regulative koja se tiče dobrobiti životinja i zaustavljanja njihovog zlostavljanja i ubijanja koja se u ogromnom broju dešavaju svakog dana.

U zemlji se svašta dešava sa čim ste, verujem svi upoznati, i mnogi se pitaju: šta sad bre vi ‘oćete?! Samo su nam još ludi kučkari falili! Čak i mnogi kojima je inače stalo do životinja.

OK… Ajmo opet malo na brojke…

Precizni podaci ne postoje zbog nedostatka sistemskog praćenja, ali procene su da se u Srbiji svakog dana izbaci i zlostavlja u proseku oko hiljadu pasa, umre oko 500, dok se za mačke pretpostavlja da je broj još veći zbog njihove brže reprodukcije i manje vidljivosti. Pomnožite to sa 365 dana, pa sa npr. 10 godina. Da su ljudi, to bi se zvalo genocid!

Problem napuštanja životinja u Srbiji je posledica neodgovornog vlasništva, nedostatka edukacije, ekonomske situacije i još jedne važne stvari: Zakon se ne primenjuje!

Ako uđete u grupe za udomljavanje i provedete na njima samo jedan dan, nakupićete se prizora bede i muke za najmanje godinu dana!

Hiljade štenaca i mačića osuđenih na propast, neke ostavljaju u naseljenim mestima „da ih neko uzme“, pa umru od gladi, bolesti, pregaze ih, rastrgnu ih druge životinje, ostali se bacaju u kontejnere, dave se, ubijaju na druge načine… Malobrojni koji prežive, suočavaju se sa užasom na ulicama. Tu su i izgustirani. Stari i bolesni koji vlasnicima više ne trebaju. Povređeni. Maltretirani. Glad, strah, trovanje, puške, zlostavljanje, okrutnost koja često ostavlja u neverici.

Bez spasa.

Bez nade.

Bez čipa.

Bez kazni.

A što ih ne vodite kući? Često pitanje.

Eto, ja, kao pojedinac, preuzela sam za 5 godina odgovornost za ravno 200 životinja koje je neko drugi napustio. Sa sve onim koji nisu poživeli duže od nekoliko dana od spašavanja (što je tema za poseban post), i dalje je to veliki broj živih, hvala Bogu, i udomljenih. A nemam prihvatilište, živim u malom stanu. Mislite da nas šačica ljudi može da pokupi sve što desetine hiljada izbaci?  I kome ih sve udomiti?

Pa, dobro, mogu u azil, reći će neki koji zamišljaju naše azile kao neke hotele za pse u  kojima se oni igraju i imaju da jedu.

A realnost u Srbiji je nešto sasvim drugačije!

Većina „azila“ ili „prihvatilišta“, koji bi trebalo da bdu spas i sigurnost za uhvaćene životinje su prenatrpani, bez dovoljno sredstava i bez volje onih koji njima upravljaju da od njih naprave makar podnošljivo mesto za život tih jadnih životinja.

Ne samo da za uhvaćene životinje nema ljubavi, već najčešće ni osnovnih uslova za život, pa su međusobna klanja, smrt od gladi, bolesti, u nekim “prihvatilištima” i ubijanje od strane zaposlenih – svakodnevnica. A kako je potvrdio slučaj prihvatilišta u Rumi, nije retkost da sredstva izdvojena za te životinje, na šta aktivisti stalno upozoravaju godinama, završavaju u privatnim džepovima upravo onih koji bi trebalo da brinu o njihovoj dobrobiti. O tome koliko nas kao društvo to košta već sam pisala OVDE

Ima važnijih stvari za rešavanje, zar ne vidite šta se dešava ljudima?

Vidimo.

Samo danas je umrlo bar 500 životinja koje ta druga rešenja neće doživeti. Većina u mukama.

I sutra će toliko.

I prekosutra…

Desetine hiljada njih neće dočekati da nekom budu važno pitanje.

Nama, izvinite, jesu.

I odgovor na pitanje: Šta, bre, vi sad oćete je: Hoćemo da prestanu da ih izbacuju, muče, ubijaju, nekontrolisano kote, pa u krug.

Hoćemo primenu zakona, kao i svi vi. 

Ne za sebe, već za one koji sami ne mogu da se izbore. Nema ko drugi.