Prepoznaćete ih po tome što na objavama gde neko traži pomoć ili dom za životinje, piše o pravima i dobrobiti životinja, pa čak i na duhovitim objavama i videoklipovima koji uključuju životinje, napišu da je bolje da brineš o deci, da ima toliko gladne i bolesne dece, a mi tu mrsimo sa životinjama i njihovim životima.
Decopomagači pod obavezno psuju aktiviste i ljubitelje životinja. Najgorim rečima i psovkama, da pocrveniš usled transfera blama. I pominjanje zoofilije im nije strano. Bez da se zapitaju da li će možda neko dete da pročita te komentare.
Ne, ne pitaju se decopomagači da li ta osoba koja je objavila sliku sa svojim psom možda već ima decu.
Da li je možda već uključena u aktivnosti usmerene na pomoć deci (u rubrici: verovali ili ne, jedno drugo ne isključuje)
Prosečnom decopomagaču ne padne na pamet da možda ta osoba godinama bije bitku sa neplodnošću, pa ne može da ima decu i svaki takav komentar joj je so na živu ranu.
Možda godinama pokušava da nađe partnera s kojim bi tu decu pravio/la, bez uspeha, pa je slomljenog srca.
Možda je ta osoba doživela niz emotivnih slomova, pa joj je taj ljubimac jedina uteha.
Ili, najzad, možda koristi svoje APSOLUTNO LEGITIMNO PRAVO da svoj rođeni život uređuje kako želi i sasvim legitimno ne želi ni decu, ni brak i želi da ima ljubimce o kojima brine ne ugrožavajući nikoga!
Ne. Decopomagače to sve ne zanima.
Decopomagači su tu da osuđuju.
Da odlučuju koji život je vredan življenja, a koji nije.
Da trpaju noseve u tuđe odluke. Da se bave tuđim životima.
Ili, možda, ipak da leče svoje frustracije?
Ne, decopomagači neće ni pokušati da izračunaju koliko neželjenih životinja (koje bi završile na ulici i onda smetale „zbog dece“) nije došlo na svet upravo zahvaljujući aktivistima koji ginu oko napuštenih životinja i njihovih sterilizacija. Jer oni sigurno od toga imaju neke teške vajde, zašto bi to inače radili?
Ne, decopomagači neće prijaviti komšiju Miku koji nije sterilisao svoju kuju, a njene štence izbacio na ulicu. Ali će zato da urlaju kako jadna deca ne smeju na ulicu zbog pasa (neki izbačeni ipak požive neko vreme).
Decopomagači neće pročitati nijedan podatak o tome koliko nas kao državu košta neodgovorno vlasništvo, umesto da te desetine miliona evra godišnje ode na lečenje dece. Ali će mu, umesto neodgovornih vlasnika i izostanka primene regulative, uvek za to biti krivi oni koji jedini pokušavaju nešto da promene – aktivisti.
Decopomagači nisu sposobni da vide ljubav koju deca gaje prema životinjama, niti onu kojom im životinje uzvraćaju.
Moram uz to da primetim kao poznati Grammar Nazi da decopomagači u tim svojim opservacijama najčešće pogrešno pišu rečcu: ne uz glagol, razdvajaju i spajaju reči nepravilno (Neznam kako može te? Dali ste vi normalni? Bolje decu da šeta te i sl.) i nekako ne mogu da se otmem utisku da onaj koji u osnovnoj školi nije savladao gramatiku rođenog maternjeg jezika, teško može da bude sposoban za analitičko razmišljanje i to me baca u očaj. Kako dopreti do tih svesti?
I za kraj… Nemam dilemu da ti glasni u odbrani dece u stvari nisu kući doveli nijedno gladno dete, nisu pomogli nijednom bolesnom i potrebitom, a da nije njihovo rođeno. Evo, da se kladimo u Milku sa celim lešnicima od 300 grama?
udomi
